Umemo li da prepoznamo blagotvornost kritike

03 Mar Umemo li da prepoznamo blagotvornost kritike

Mnogo puta se posle kritike koja nam je upućena osećamo loše, kao da nam kritika samo povrdjuje neko naše uverenje da nismo dovoljno dobri, prihvaćeni, i ono što nam je svima najvažnije dovoljno voljeni. Ali, ako samo malo  uspemo  da se distanciramo od tog prvobitnog neprijatnog osećaja,i obratimo pažnju na šta se  kritika odnosi, da li na nas kao ličnosti ili na nešto što jesmo, ili nismo uradili,postigli,već ćemo lakše da ukstimo koplja sa njom. Znamo da smo kao ljudi dovoljno dobri,već samim svojim postojanjem,i ako se kritika odnosi na naše jedinstveno i neponovljivo biće,lako ćemo je obaciti.

Pravo blago možemo otkriti tek ako je kritika upućena na naše ponašanje. Jer, ako su nam takvu kritiku , pa još na pravi način ,uputili nama bliski , dragi ljudi,za koje znamo da nas poštuju i vole, ili bar ljudi koji su po našem sudu kompetentni u oblasti iz koje su nam  je uputili ,prihvatićemo je kao putokaz za dalje naše ponašanje. Naći ćemo u njoj iskru svetlosti ,koja će obasjati put za dalje ponašanje.Pomoći će nam  i da sliku o sebi poboljšamo, jer ćemo podstaći ponašanje koje odobravaju ljudi koje poštujemo, volimo, ili bar cenimo. Ogledalo koje pokaze isti odraz kao onaj kome se divimo ume da zagreje srce i podstakne vedrinu u duši. A naravno da doprinese i našem razvoju.

Ali, šta je sa kritikom koju uputimo sami sebi?  Ne onom dnevnom, rutinskom , koja se prožme kroz mnogobrojne aktivnosti i provuče  kao prateća muzika u našem  danu, već onom najtežom, čini nam se ponekad i otrovnom,onom koja nas u ranu zoru ubode, nekim sivim glasom započne unutrašnji samogovor sa  istim početkom: Nisi uradio ovo , ono, nisi sposoban, kad misliš, i slično. Može li ovaj kritikujući glas da nam donese takodje nešto dobro? I odakle nam on to dolazi  ,nenajavljeno,još sa punim pravom? Dolazi iz naše ličnosti, iz dela koji je davno usvojio neke obrazce ponašanja,od roditelja ili značajnih drugih ljudi iz naše okoline koji su učestvovali u našem formiranju.I njegova svrha je tada i zaista postojala, bila je tu da nas zaštiti od mnogih neprijatnih stvari. Ali , sa odrastanjem, više za naš opstanak nisu bile potrebne fizičke zaštite, bilo je potrebno da se zaštitimo od neprijatnih osećanja koja što smo stariji sve teže podnosimo:stida, srama , krivice, kajanja pred sobom i drugima.I tada , kad oslabe sve naše barijere, a organizam se dovoljno odmori od dnevnih aktivnosti, glas nekog ko je imao zaštitničku ulogu u našem zivotu ponovo progovori. Ali,recima kojim se obraća malom detetu za stvari koje iako nam  izgleda da jesu , ipak  nisu predmet života sadašnjeg odraslog čoveka, odavno  ih je prevazišao.

Pa treba li ga onda slušati?Ima li išta dobro u tome glasu? I tu vlada isto pravilo kao kod interpersonalnih odnosa:ukoliko se kritika odnosi na naše biće,na naše sposobnosti i na ono što po svojoj prirodi jesmo, tu kritiku promisliti i tek kad je provučemo kroz objektivnu prizmu stvarnosti i procenimo kao opravdanu,onda je treba prihvatiti. Ali ,ako nas povlači da o sebi počinjemo da mislimo loše,a bez ideje i plana kako da to popravimo, kako da se dalje razvijamo,treba je odbacititi.  Jer  to su samo odjeci nekih zabrana i direktiva upućenih nama samima kada smo bili u potpuno drugačijim životnim okolnostima,sa mnogo manje resursa nego u ovom sadašnjem trenutku. I zato taj negativni glas treba utišati ,jednostavno ga kao nekog dosadnog nametljivca iz našeg svakodnevnog  dnevnog zivota treba odbaciti. Ukoliko se kritika odnosi na neki naš postupak, ponašanje, trebalo bi o njoj razmislititi , ova kritika ima blagotvorno, usmeravajuće dejstvo, na duže staze vodi razvoju naše ličnosti.I  iako nas je trgla iz sna, može mnogo da nam pomogne, da nas pokrene da razmislimo kako da obogatimo i ispravimo sebe  koliko već u narednom danu. A onda u tom nastupajućem danu da i  krenemo u promene na koje je kritika ukazala.