Kakvo je pravo lice ljubavi?

03 Mar Kakvo je pravo lice ljubavi?

Jeste li se zapitali koliko lako u samo jednom danu izraz naklonosti ili zadovoljstva prema ljudima, stvarima ili pojavama podvedete pod pojam ljubav?Bez razmišljanja, na prvu loptu , onako nehajno i uspit izjavite da volite neku osobu, knjigu, predstavu, pesmu,neki sport i slično. A  onda,sasvim opravdano se zapitate, pa kad je toliko izrečene ljubavi u meni, otkud  sva ova moja nezadovoljstva i nemir? Zar im je ovo plemenito osećanje ostavilo prostora i da se pojave, a ne da povremeno i zacaruju mojim emotivnim nebom? Koliko sam ustvari skratio/la  put i na svim nijansiranim osećanjima koja mi greju srce jednostavno zalepio/la nalepnicu ljubav i time im oduzeo/la ono što ona , baš takva kakva su, za mene jesu, na kakvu aktivnost bi me podstakla samo da sam ih nazvao/la  pravim imenom.

Kakvo je pravo lice ljubavi? Ima li ona mnoga lica, ili se ipak iza niza maski, krije samo jedno,nama veoma vredno, autentično osećanje. A ustvari, uvek znate ko je i šta ono što zaista volite,i onda bolno postanete svesni da  ljubavi relativno malo ima. A potrebna nam je u svim životnim dobima i svim situacijama,potrebna nam je da je na sebi osetimo, a onda i drugima dajemo. Pa kako je onda umnožiti, i medju drugima deliti?

Zavolimo za početak sebe.Jasno nam je da od sebe možemo dati samo ono što u sebi  nosimo, pa tako i ljubav pružiti tek pošto smo sami sebe prihvatili i zavoleli. 

Šta nam to smeta da volimo sebe? Lako bi bilo okriviti značajne druge ljude koji nam kao malima nisu pružili dovoljno ljubavi, ili su je pružali na ambivalentan način, pa je nismo u dovoljnoj meri asimilovali. Ali, to ne bi bila cela istina. Sliku o sebi, koja je načešće lepša od one s kojom nas naše fukcionisanje u realnosti suočava,često moramo da ispravimo, ono što radimo , ili mislimo da jesmo, stvarnost ume da umanji. A onda,hteli to ili ne, slika se promeni,poprimi tamnije tonove, ušinja se ko lopov u naša očekivanja od sebe, u naša verovanja o našim osobinama, sposobnosti, mišljenju ili ponašanju. Tada  zavlada sumnja u naša najdublja uverenja o sebi,i već smo za korak dalje od prihvatanja sebe i ljubavi prema sebi. Kako izaći iz tog vrzinog kola, kako popraviti sliku o sebi i za nas i za druge nama značajne ljude čiji nam sud o našoj vrednosti znači? Priznati svoju ljudsku, a grešnu prirodu, odvojiti sebe kao jedinstveno i vredno biće ,koje  već svojim rodjenjem ima pravo da voli i bude voljeno, od  svih svojiih postupaka i ponašanja, sa distance pogledati svu svoju nesavršenost,ne odbacivati je i ne potiskivati. Baš suprotno tome, sve to što nam narušava našu sliku o nama samima nek nam bude putokaz šta i kako kod sebe izmeniti. Od jezgra,koje čini prihvatanje sebe kao vrednog bića, vremenom i postupcima, promišljanjem i radom na sebi, u koncentričnim krugovima, polako ćemo menjati i   ono što nam kod nas   smeta, i sve više usvajati ono što bi želeli da razvijemo.A to je već dobar put za jačanje našeg identita,  da sebe prihvatimo i zavolimo,a onda i druge ljude, različite od nas.