Kada osećamo zavist?

03 Mar Kada osećamo zavist?

Često čujemo u našoj kulturi da je prisutna zavist,  lako u svakodnevnom govoru upotrebimo baš tu reč da objasnimo nečije osećanje.Ponekad i sami osetimo  da bi  voleli da i mi imamo nešto što drugi ima, ili što je u životu postigao,proglašavajući sebe zavidnima, čak pomalo i okrivljujući sebe zbog toga.

A šta je u stvari zavist?

Zavist osećamo kada procenimo da neko drugi ima , po našem mišljenju nezasluženo  neku vrednost,za koju mi mislimo da polažemo jednako ili veće pravo  od njega.Zavist je pre svega odnos koji imamo prema drugoj osobi,a kada zavidimo, mi ustvari smatramo da smo kao osoba podjednako dobri, ili čak i bolji od osobe kojoj zavidimo.Kako on, koji nije ništa bolji od mene, ili je čak i lošiji, može da ima ono na čemu zavidimo?

U osnovi zavisti je naša procena nas samih , naših sposobnosti i vrednosti kao ličnosti, u odnosu na drugog. Dobro ili uspeh drugoga je samo povod za procenu, a zatim i  zaključak da drugi nema veće pravo na ono što je stekao, postigao, od nas samih.

U praksi,relativno retko osećamo zavist. Najčešće osećamo sasvim drugo osećanje, želimo dobro, uspeh, postignuće koje drugi ima, ne mereći svoju vrednost sa vrednošću drugog.To je u suštini konstruktivno osećanje, navodi vas na razmišljanje i akciju kako da svoje resurse usmerimo na ostvarenje svoje želje, i veoma je različito od zavisti, koja može da značajno poremeti odnose medju ljudima.